CHESS File No. 9

Vežbanje i maligne bolesti: osnovne preporuke

Maligna oboljenja, nakon kardivaskularnih bolesti, predstavljaju najveći uzročnik smrti i smanjenja kvaliteta života, kako u svetu, tako i u našoj zemlji. Nastanak tumora vezan je za veliki broj faktora, a nedovoljan nivo fizičke aktivnosti jedan je od njih, naročito kada su u pitanju karcinomi dojke i debelog creva. Učešće u nekom od oblika fizičke aktivnosti povezan je i sa benefitima po organizam u toku ili nakon tretmana malignih oboljenja, a to se naročito odnosi na unapređenje psihosocijalnog statusa i fizičkih karakteristika. Pored toga, uočava se i pozitivan uticaj fizičke aktivnosti na sposobnost pojedinca da se lakše nosi sa tretmanom, kao i na smanjenje simptoma bolesti i neželjenih dejstva prilikom terapije. Osnovne preporuke, prema dosadašnjim istraživanjima, kada je u pitanju dizajniranje programa vežbanja za osobe sa malignim oboljenjima, jesu da iste budu uključene u aktivnosti umerenog do srednjeg intenziteta, 3 do 5 puta nedeljno, uz minimum 20 minuta trajanja aktivnosti, uključujući vežbe za ravoj kardiorespiratorne izdržljivosti i mišićne snage, praćene vežbama istezanja za razvoj gipkosti. Buduća istraživanja treba da nam pruže detaljnije informacije o različitim efektima fizičke aktivnosti na osobe koje su obolele od karcinoma, kao i da nam daju preciznije odgovore na pitanja koliko puta nedeljno treba da vežbaju, kojim intenzitetom, koji oblik fizičke aktivnosti treba da bude zastupljen i koliko treba da traje sama aktivnost, uzimajući u obzir individualne karakteristike pacijenta. U daljem tekstu, predstavićemo rezultate dosadanjih istraživanja na ovu temu, kao i osnovne preporuke za bavljenje fizičkom aktivnošću osoba sa malignim oboljenjima.

Maligni tumori, posle kardiovaskularnih bolesti, predstavljaju najčešći uzročnik obolevanja i umiranja ljudi, kako u svetu, tako i u našoj zemlji. Podaci iz 2009. godine, Američkog udruženja za kancer, govore da se u Sjedinjenim Američkim Državama godišnje registruje oko 1.5 miliona novih slučajeva malignih tumora, dok nešto više od 500 hiljada ljudi umre od iste bolesti. Takođe, procenjuje se da u ovom trenutku u njihovoj zemlji živi oko 12 miliona osoba koje su pobedile ovu opaku bolest. Skoro polovina njih obolela je od karcinoma dojke i prostate. Rezultati istraživanja koje je sproveo Rowland (2008) ukazuju da od malignih tumora najviše obolevaju osobe starije od 65 godina. Sa druge strane, podaci Australijskog instituta za zdravlje (2008) ukazuju da će u njihovoj zemlji jedan od tri muškarca i jedna od četiri žene do svoje 75 godine oboleti od nekog oblika malignih tumora, među kojima su najčešći karcinom prostate, debelog creva, pluća i dojke. Ista organizacija u svom saopštenju navodi da se godišnje u Australiji registruje oko 108 hiljada novih slučajeva malignih oboljenja, dok oko 41 hiljada osoba umre od posledica iste bolesti u roku od 12 meseci. Preko 22 miliona ljudi u svetu živi sa nekim od oblika karcinoma, prema procenama Svetske zdravstvene organizacije, a godišnje se registruje nešto više od 10 miliona novih slučajeva. Oko 60% njih registrovano je u zemljama u razvoju, a oko 7 miliona ljudi godišnje umre od ove bolesti (Ferlay i saradnici, 2004). Kada je u pitanju naša država, oko 32 hiljade obolelih od raka se registruje u toku jedne godine, dok oko 20 hiljada osoba godišnje umre (Vukčević i saradnici, 2004). Kada su u pitanju muškarci, najčešće se radi o malignim tumorima pluća, prostate, želuca i debelog creva, dok su kod žena najčešći karcinom dojke, grlića i tela materice, pluća i debelog creva. Maligna oboljenja odgovorna su za oko 18.5% ukupne smrtnosti i nalaze se na drugom mestu, odmah iza bolesti srca i krvnih sudova, prema saopštenjima zavoda za statistiku Republike Srbije. Na osnovu ovih podataka, u periodi uzmeđu 1997. i 2007. godine, broj umrlih osoba od malignih tumora se povećao za 20,3%. U odnosu na 1999. godinu, 2005. registrovana je povećana incidenca malignih oboljenja, i to kod muškaraca za 21.8%, a kod žena za 16,8% (Srpsko lekarsko društvo, 2005). Kada ove rezultate uporedimo sa ostalim zemljama Evrope, ukupna stopa incidence malignih bolesti u Srbiji spada u grupu stopa srednjih vrednosti, uz prisutne izuzetke. Naime, prema učestalosti raka pluća i grlića materice, naša zemlja je među vodećima u Evropi. Nastanak malignih tumora se pre svega dovodi u vezu sa savremenim stilom života, dok genetski faktori utiču svega 10% na nastanak ove bolesti. Navike kao što su pušenje, konzumiranje alkohola u velikim količinama, sedentaran način života, neadekvatna ishrana, ali i sve veća izloženost štetnim uticajima spoljašnje sredine, povećavaju rizik od malignih oboljenja. Zbog toga se sprovode brojne kampanje, kako u našoj zemlji, tako i u svetu, sa ciljem podizanja svesti ljudi o zdravim životnim navikama i prevenciji od malignih oboljenja. Predmeti pomenutih akcija su pre svega bili zloupotreba alkohola, pušenje i neadekvatna ishrana, da bi se u poslednjih par godina velika pažnja posvetila i efektima fizičke aktivnosti. Naime, istraživanja sprovedena do danas, dokazala su da učešće u nekom od oblika fizičke aktivnosti utiče na unapređenje i očuvanje zdravstvenog statusa, kako kod osoba sa malignim tumorima, tako i kod ljudi koji imaju neka druga oboljenja. Zato ćemo u nastavku, pre svega, objasniti kakve efekte fizička aktivnost ima na oboljenja kao što su bolesti srca i krvnih sudova, gojaznost, dijabetes tip 2, bolesti lokomotornog aparata i mentalna oboljenja, dok će veći deo biti posvećen uticaju fizičke aktivnosti na osobe sa malignim oboljenjima, kao i osnovnim smernicama za rad sa njima, kada je reč o dizajniranju programa vežbanja.

Dobrobiti fizičke aktivnosti

Pozitivni efekti fizičke aktivnosti poznati su još od pre nekoliko hiljada godina, o čemu svedoče spisi Hipokrata 400 godina p. n. e. U njima je napisano: „Pravilan odabir hrane nije dovoljan kako bi muškarac ili žena bili dobrog zdravlja, već isti moraju redovno i da vežbaju kako bi živeli kvalitetnije“. Još jedan primer, koji govori u prilog tome da je fizička aktivnost od izuzetnog značaja za zdrav i kvalitetan život, jeste postulat francuskog lekara i fiziologa Joseph-Clement Tisot-a koji je formulisan još u osamnaestom veku, a koji glasi: Fizička aktivnost može da zameni svaki lek, ali nijedan lek ne može da zameni fizičku aktivnost. Što se tiče novije istorije, efekti redovne fizičke aktivnosti, pre svega u odnosu na kardiorespiratornu izdržljivost i telesnu strukturu, bili su procenjeni 40-ih i 50-ih godina XX veka od strane brojnih autora, čija su istraživanja bila pionirska i predstavljala bazu za savremene studije. Danas je, nakon brojnih istraživanja, poznato da odrasle fizički aktivne osobe imaju smanjeni rizik od nastanka brojnih kardiovaskularnih bolesti, dijabetesa tip 2, osteoporoze, nekih oblika malignih tumora i brojnih drugih  oboljenja (Fulton i saradnici, 2004; Stocchi i saradnici, 2007).

Fizička aktivnost i kardiovaskularna oboljenja

Bolesti srca i krvnih sudova predstavljaju vodeći uzrok smrtnosti, kako u Srbiji, tako i u svetu. Održavanjem aktivnog načina života i umerenog nivoa aerobne sposobnosti, dvostruko se smanjuje mortalitet usled koronarne bolesti. Takođe, utvrđena je i jasna pozitivna veza obima fizičke aktivnosti i pozitivnih efekata sa najvećim dobrobitima na zdravstveni status pri prelasku iz sedentarnog u umereno aktivan način života. Redovna šetnja dovodi do smanjenja učestalosti kardiovaskularnih oboljenja (Sesso i saradnici, 2000). Slično, aktivan odlazak na posao (Vuori i saradnici, 1994), vožnja bicikla do posla (Andersen i saradnici, 2000), zatim 4 sata rekreativnih aktivnosti nedeljno (Wannamathee i saradnici, 2000), kao i minimum 800 kcal aktivnosti nedeljno povezani su sa smanjenim rizikom od nastanka oboljenja srca. Fizička aktivnost je takođe korisna u rehabilitaciji srčanih oboljenja, pri čemu oporavak zasnovan na vežbanju smanjuje stopu sekundarnog mortaliteta za 27% (Jollifee i saradnici, 2001). Preventivni i terapeutski efekti fizičke aktivnosti na infarkt miokarda su manje jasni (Haennel i Lemire, 2002). Dokazano je i da redovna fizička aktivnost smanjuje krvni pritisak ljudi srednje ili pozne dobi, posebno onih koji već imaju povišen pritisak (Sesso i saradnici, 2000). Vežbanjem se smanjuje nivo ukupnog holesterola (posebno lipoproteina male gustine), povećava koncentracija lipoproteina velike gustine i popravlja odnos dobrog i lošeg holesterola (DiPetro, 1999).

Fizička aktivnost i gojaznost

Gojaznost, više nego bilo koja druga bolest, rezultat je promena u načinu života savremenog čoveka. Te promene odnose se na sve veće korišćenje motorizovanih sredstava transporta i aparata koji smanjuju fizičko naprezanje čoveka, sedentaran način života, kao i konzumiranje visokokalorične hrane. Incindenca gojaznosti se utrostučila u poslednjih 20 godina, o čemu govori podatak da je 20-25% odraslih klinički gojazno, odnosno sa indeksom telesne mase preko 30. Zbog toga je gojaznost okarakterisana kao epidemija od strane Svetske zdravstvene organizacije, a najprisutnija je  u najrazvijenijim državama sveta. Najveći razlog ovakvog stanja savremenog društva jeste fizička neaktivnost (Prentice i Jebb, 1995). Nekoliko studija pokazalo je da aktivan način života i svakodnevna fizička aktivnost imaju značajnu ulogu u prevenciji nastanka gojaznosti (Di Pietro, 1999; Fogelholm i saradnici 2000). Izolovana fizička aktivnost utiče na redukciju telesne mase i potkožnog masnog tkiva, ali u kombinaciji sa programiranim reduktivnim režimom ishrane predstavlja idealnu formulu u korekciji telesne strukture (Garow i Summerbell, 1994; Wing, 1999; ACSM, 2001). Takođe, osobe koje su fizički aktivne lakše održavaju ili redukuju telesnu masu u dužem vremenskom periodu nego osobe koje se oslanjaju samo na redukovani režim ishrane (Wing, 1999). Najveći pozitivan uticaj koji fizička aktivnost ima na gojazne osobe odnosi se na smanjenje zdravstvenog rizika. Blair i Brodney (1999) su istakli da gojazne osobe koje istraju i redovno učestvuju u nekom obliku fizičkog vežbanja smanjuju rizik od nastanka brojnih kardiovaskularnih oboljenja i dijabetesa i taj rizik svode na rizik osoba koje nemaju problema sa gojaznošću. Ovi podaci ukazuju da nije nezdravo biti gojazan sve dok je osoba u dobroj fizičkoj formi, a takođe nameću i pitanje da li gojaznost uzrokuje više štete ljudskom organizmu od fizičke neaktivnosti.

Fizička aktivnost i dijabetes tip 2

Incidenca dijabetesa tip 2 je sve učestalija i često se vezuje za istovremen porast broja gojaznih. Razlog ovakvog stanja se objašnjava sedentarnim načinom života. Sa druge strane, nekoliko istraživanja pokazalo je da fizička aktivnost utiče na smanjenje rizika od nastanka dijabetesa tip 2, za 33% odnosno 50% (Manson i saradnici 1992). Hodanje, vožnja bicikla i umerene dnevne aktivnosti, npr. rad u bašti, utiču pozitivno na koncentraciju glukoze, ali intenzivnije aktivnosti, kao što su trčanje, plivanje, sportske igre više i bolje utiču na kontrolu nivoa šećera u krvi (Lynch i saradnici, 1996). Dokazano je da fizička aktivnost odlaže ili sprečava progresiju intolerancije na glukozu koja dovodi do dijabetesa (Pan i saradnici, 1997). Takođe, vežbanje pozitivno utiče i na osobe kojima je već dijagnostikovana ova bolest. Dobro organizovane studije u kojima je sproveden program koji je obuhvatao hodanje i vožnju bickla 3 puta nedeljno u trajanju od 30 do 40 minuta, pokazale su mali, ali značajni napredak u kontroli glukoze kod dijabetičara (Venditti, 2007).

Fizička aktivnost i oboljenja lokomotornog aparata

Prilikom praćenja efekata fizičke aktivnosti ili vežbanja na oboljenja lokomotornog aparata, relativno malo se vodilo računa o bolu u lumbalnom delu kičme, osteoartritisu i osteoporozi. Poznato je da su ova stanja česti uzročnici oboljevanja kod ljudi, smanjenja kvaliteta života i gubitka radne produktivnosti. Fizička aktivnost jača skeletnu muskulaturu, tetive i ligamente, a povećava i gustinu kostiju (Warburton i saradnici, 2007). Takođe, vežbanje povećava funkcionalnost lokomotornog sistema i omogućava veću samostalnost naročito osoba treće životne dobi. Programi vežbanja usmereni na unapređenje mišićne snage pomažu starijima da budu stabilniji (Snow i saradnici, 2000), što smanjuje rizik od povreda usled pada. Fizička aktivnost predstavlja efikasan alat  u prevenciji  sindroma bola u donjem delu leđa i ujedno smanjuje ponovni nastanak problema sa kičmom (Vuori, 2001). Međutim, fizička aktivnost se nije pokazala kao efikasno sredstvo u prevenciji osteoartritisa, ali programi u kojima je osnovni sadržaj hodanje imaju neka pozitivna dejstva na osobe koje su pogođene ovim oboljenjem. Vežbanje može da umanji bol i ukočenost, kao i da poveća snagu, pokretljivost i iznad svega nivo kvaliteta življenja (Hartman i saradnici, 2000). Sadržaji fizičke aktivnosti u kojima dominiraju vežbe sa opterećenjima srednjeg ili visokog intenziteta, mogu da povećaju gustinu i veličinu kostiju kod adolescenata, pomažu u održavanju stečenog kod zrelih osoba i usporavaju gubitak istog kod starih osoba (Anderson i saradnici, 1996). Vežbanje direktno utiče na prevenciju ili odlaže početak osteoporoze, ali kada se ona jednom dijagnostikuje vežbama se ne može vratiti u pređašnje stanje (Borer, 2005). Efekti vežbi snage se naročito reflektuju na one delove lokomotornog aparata koji su najviše bili opterećeni treningom (Suominen, 2006).

Fizička aktivnost i mentalna oboljenja

Brojni rezultati studija o uticaju fizičke aktivnosti na zdravlje ljudi, dobijeni longitudinalnim istraživanjima na velikoj populaciji, ukazali su na blagotvorne efekte vežbanja kod kardiovaskularnih bolesti, gojaznosti i dijabetesa. Sa druge strane, Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da će depresija, anksioznost i stres biti glavni uzročnici smanjenja kvaliteta življenja i skraćenja životnog veka do 2020. godine. Zbog povećanja incidence ozbiljnih mentalnih oboljenja, postoji bojazan i od povećanja broja osoba koje pate od hroničnih ili ponavljajućih, blagih do umerenih simptoma ovih oboljenja. Nekoliko dobro osmišljenih studija pokazalo je da fizička aktivnost može da redukuje simptome kliničke depresije (Mutrie, 2000; Lawlor i Hopker, 2001). Efikasnost fizičke aktivnosti u redukciji mentalnih oboljenja bliska je efektima tradicionalnog tretmana – psihoterapije (Paluska i Schwenk, 2000). Fizička aktivnost može da bude jeftino i efikasno rešenje za one koji ne žele da se oslone na lekove, a ujedno pozitivno utiče na smanjenje rizika od nastanka brojnih oboljenja. Nekoliko studija ukazalo je da bavljenje fizičkom aktivnošću u kontinuitetu od nekoliko godina može da umanji rizik od nastanka depresije za 22% (Dunn i saradnici, 2001). Fizička aktivnost takođe poboljšava psihičko zdravlje onih koji ne pate od ozbiljnijih mentalnih bolesti. U nekoliko preglednih članaka istaknuti su pozitivni efekti fizičke aktivnosti na mentalno zdravlje ljudi, unapređujući njihovo samopouzdanje, raspoloženje, smanjujući nivo stresa i anksioznosti, a takođe je pokazano da utiče i na poboljšanje kvaliteta sna (Scully i saradnici, 1998; Fox, 1999; Biddle i saradnici, 2000; Penedo i Dahn, 2005). Značaj fizičke aktivnosti se naročito ogleda u smanjenju rizika od Alchajmerove bolesti (Laurin i saradnici, 2001) i unapređenja mentalnih sposobnosti starijih osoba, kao što su planiranje, kratkoročna memorija i donošenja odluka (Kramer i saradnici, 1999).

Fizička aktivnost i maligna oboljenja

Do nedavno, lekari su savetovali osobama koje su obolele od malignih tumora da izbegavaju bilo kakav oblik fizičke aktivnosti, ali rezultati savremenih istraživanja ne govore u prilog doskorašnjim preporukama lekara. Naime, u poslednjih 20 godina utvrđeni su jasni pozitivni efekti fizičke aktivnosti na prevenciju i kontrolu malignih tumora, o čemu govori izveštaj Američkog instituta za istraživanje malignih oboljenja (2007). Prvo istraživanje koje je sprovedeno sa ciljem da utvrdi povezanost između fizičke aktivnosti i malignih tumora objavljeno je, sada već davne, 1922. godine. Od tada, pa do danas, preko 190 epidemioloških studija je sprovedeno i preko 10 preglednih radova objavljeno u kojima je ispitivana veza između pomenutih pojmova (Kruk i Aboul-Enien, 2006). Takođe, sve je više istraživanja koja govore u prilog činjenici da fizička aktivnost može da redukuje rizik od nastanka brojnih malignih tumora (Schmitz i saradnici, 2010), kao i da može da produži životni vek i kvalitet života naročito kod osoba koje imaju rak dojke ili debelog creva (Hormes i saradnici, 2005; Meyerhardt i saradnici, 2006). Pored toga, rezultati dosadašnjih istraživanja ukazuju da učešće u fizičkoj aktivnosti u toku i nakon terapije sprečava opadanje i unapređuje kardiorespiratornu izdržljivost, funkcije kardiovaskularnog sistema, unapređuje telesnu strukturu (očuvanje ili unapređenje mišićne mase i gubitak masnog tkiva), jača imuni sistem organizma, unapređuje snagu i gipkost, doprinosi boljem raspoloženju i samopouzdanju, smanjuje stres, depresiju i anksioznost, ali i redukuje neke neželjene efekte same terapije, kao što su mučnina, zamor i bol (Tabela 1) (Schmitz i saradnici, 2005). Važno je napomenuti da primena adekvatnog i individualno doziranog programa vežbanja, smanjuje rizik od povreda, dok sa druge strane omogućava maksimalne pozitivne efekte po zdravstveni status pojedinca i kvalitet života. Takođe, ne učešće u fizičkoj aktivnosti u toku ili nakon terapije može dovesti do opadanja funkcija lokomotornog aparata i kardiovaskularnog sistema, pojave zamora, a sve zajedno do smanjenja kvaliteta života (Battaglini i saradnici, 2006).

Nakon 2005. godine, u par istraživanja utvrđena je pozitivna veza između učešća u fizičkoj aktivnosti i smanjenja rizika od ponovnog oboljenja od malignih tumora, naročito kod osoba koje su imale rak debelog creva (Haydon i saradnici, 2006) ili dojke (Holick i saradnici 2008). Rezultati ovih istraživanja ukazuju da učešće u nekom od oblika fizičke aktivnosti smanjuje rizik od ponovnog oboljenja za čak 50%, u poređenju sa osobama koje se se odlučile za sedentaran životni stil. Takođe, promene u nivou fizičke aktivnosti kod osoba koje su postale aktivne tek nakon dijagnostikovanja karcinoma, uslovile su da iste smanje rizik od smrti, dok su osobe koje su smanjile nivo fizičke aktivnosti značajno povećale rizik od prerane smrti (Irwin i saradnici, 2008).

Tabela 1. Efekti fizičke aktivnosti na obolele od karcinoma u toku i nakon terapije

Osnovne smernice u programiranju fizičke aktivnosti

Jasne smernice, kada je u pitanju fizička aktivnost, koje se odnose na tip, intenzitet, trajanje i učestalost aktivnosti, za rad sa osobama koje imaju maligne tumore još uvek su nepoznate. Međutim, preporuke Američkog departmana za zdravlje po pitanju fizičke aktivnosti kod osoba sa zdravstvenim problemima, u ovom slučaju sa malignim oboljenjima, ukazuju da iste treba da budu onoliko fizički aktivne koliko im trenutno zdravstveno stanje to dozvoljava, kao i da izbegavaju sedentaran način života. Ovo je eksplicitna preporuka, uz naznaku da je malo fizičke aktivnosti bolje nego nimalo, a da je više aktivnosti bolje nego malo. Program vežbanja treba da bude individualan i da sa zasniva na nivou funkcionalnih karakteristika pojedinca, kao i da se u obzir uzme odgovor organizma na primenjenu terapiju lečenja. Takođe, specijalisti (fitnes treneri) koji rade sa obolelima od malignih tumora moraju da budu upoznati sa najčešćim tretmanima lečenja istih. Pored toga, moraju da budu svesni činjenice da se tretmani često menjaju i da su neophodna stalna prilagođavanja trenutnim sposobnostima pacijenta.

Najviše istraživanja, sa ciljem utvrđivanja efekata obima fizičke aktivnosti, sprovedeno je na uzorku žena koje su obolele od raka dojke, a pored njih ispitivani su i efekti iste na različite oblike malignih tumora kod oba pola. Njačešće su bili procenjivani efekti aerobnih aktivnosti i vežbi snage, nekada zasebno, ali najčešće u kombinaciji. Eksperimentalni programi, najčešće su obuhvatali minimum tri treninga nedeljno, najmanje 15 minuta trajanja aktivnosti uz umeren intenzitet. Međutim, prisutne su bile brojne varijacije među njima po pitanju aerobne aktivnosti i vežbi snage. Kada su u pitanju aerobne aktivnosti, broj treninga nedeljno je varirao između 1 i 6, trajanje aktivnosti kretalo se između 10 i 60 minuta, uz intenzitet koji je varirao od umerenog (50% HR_max), do visokog (85% HR_max) (Courneya i saradnici, 2000). Sa druge strane, vežbe snage bile su zastupljene od 2 do 3 puta nedeljno, primenjujući vežbe kako za velike (grudi, leđa, noge), tako i za male mišićne grupe (ruke). Broj serija kretao se od 1 do 4, dok je broj ponavljanja iznosio od 6 do 20. Intenzitet vežbi varirao je između 50 i 80% od 1-RM (1 ponavljajući maksimum) (Galvão i saradnici, 2007).

Kao što je ranije bilo reči, neophodna su dalja istraživanja koja će nam dati potrebne informacije kada je u pitanju programiranje fizičke aktivnosti za obolele od malignih tumora. To se naročito odnosi na tačne smernice za rad sa osobama različitog pola, starosti, nivoa fizičkih karakteristika, vrste malignog oboljenja i primenjene terapije lečenja. Međutim, informacije koje u ovom trenutku posedujemo ukazuju na važnost primene kako aerobnih vežbi, tako i vežbi za razvoj snage u radu sa ljudima koji boluju od karcinoma (Hayes i saradnici, 2009). Rezultati dosadašnjih istraživanja ukazuju da je fizička aktivnost, individualno dozirana, bezbedna i važna, kako u toku terapije lečenja, tako i nakon nje, čak i kod onih koje se smatraju visokorizičnim, kao što je, na primer, transplatacije koštane srži. U tabelama 2 i 3 prikazane su osnovne smernice za primenu aerobnih aktivnosti i vežbi snage kao deo programa vežbanja kod obolelih od malignih oboljenja.

Dodatne smernice u radu sa obolelima od karcinoma

U prošlosti, česta preporuka lekara bila je da osobe koje imaju neko maligno oboljenje izbegavaju intenzivnije oblike fizičke aktivnosti. Danas se zna da one u većini slučajeva, jedino kada trenutno stanje ili vrsta tumora to nedozvoljava, mogu bez ikakvih problema da učestvuju u aktivnostima srednjeg do visokog intenziteta. Ipak, zbog mogućih zdravstvenih komplikacija u toku vežbanja, postoje i dodatne preporuke koje minimiziraju eventualne negativne efekte fizičke aktivnosti, a neke od njih su:

• Komunikacija sa onkologom koji leči pacijenta je neophodna. Saradnja sa lekarom specijalistom omogućuje da se sve eventualne kontraindikacije uzmu u obzir, dok upoznavanje sa programom vežbanja koji je prepisan od strane trenera, onkologu daje potpuniju sliku o celokupnom tretmanu pacijenta;
• Program vežbanja mora da bude fleksibilan, naročito u periodu terapije. Isti mora da se prilagođava promenama same terapije, kao i efektima koja ista ima na organizam pacijenta;
• Psihosocijalne benefiti učešća u programu vežbanja ne smeju da budu zanemareni. Trener koji radi sa pacijentom mora da dizajnira takav program koji će ga zadovoljiti u potpunosti, fizički i emocionalno;
• Vođenje evidencije je od velike važnosti. Na svakom treningu trener treba da beleži učinak pacijenta, kao i odgovore na fizičku aktivnost.

Zaključak

Broj novih slučajeva malignih tumora iz godine u godinu raste. Od toga nije izuzeta ni naša zemlja. Pored toga, sve je veći broj osoba koje su se oporavile nakon terapije. I jednim i drugima se preporučuje da održavaju ili unapređuju nivo fizičkih sposobnosti i da redovno učestvuju u nekom obliku fizičke aktivnosti. Istraživanja sprovedena do danas su dokazala da osobe koje imaju maligna oboljenja ili su uspešno okončale svoju terapiju, mogu nesmetano da učestvuju u bilo kom obliku fizičke aktivnosti, čak i u onom visokog intenziteta. Ukoliko ne mogu da zadovolje preporuke iznete u ovom tekstu, neophodno je da znaju da je malo fizičke aktivnosti bolje nego ništa, a da je više bolje nego malo, uz posebnu naznaku da sedentaran način života strogo izbegavaju. Zbog toga je učešće u programima vežbanja neizostavni deo sveukupnog procesa lečenja svakog pojedinca sa malignim tumorom, uz napomenu da se time unapređuju struktura i funkcija organizma. Osnovni cilj trebao bi da bude poboljšanje kvaliteta života. Trenerima, koji rade sa ljudima koji su oboleli od karcinoma, se preporučuje da saznaju što više o specifičnostima samog tumora, tretmanu kome su njihovi klijenti podvrgnuti, a sve u cilju preciznijeg, efikasnijeg i bezbednijeg dizajniranja programa vežbanja. Takođe, stalna komunikacija sa lekarima specijalistima im nesumnjivo može biti od velike pomoći u toku svakodnevnog rada sa klijentima. Trenutna situacija u svetu, a i kod nas, otvorila je brojne mogućnosti za rad visokospecijalizovanih trenera i možda će se neko ko bude čitao ovaj tekst odlučiti baš za ovaj poziv, za rad sa osobama koje su obolele od nekog oblika malignog tumora ili su ga pobedile.

Dragoljub Veljović, CHESS

07.08.2011. godine